Письменность древней персии. Древнеперсидская клинопись
История современного города Афины.
Древние Афины
История современных Афин

Персидская письменность. Письменность древней персии


Древний мир. Страны и племена. Персия. Культура. Письменность.

Для управления обширным государством персидские цари нуждались в развитой системе письменности. Персы являлись наследниками культурного богатства старых государств Древнего Востока. Поэтому они заимствовали клинопись, которая впервые была создана в Двуречье.

Внешний вид употреблявшихся персами знаков напоминал клинописные знаки вавилонян. Однако принцип обозначения звуков языка стал совсем иным. От словесно-слогового письма, где каждое слово или каждый слог обозначались особым знаком, персы при Ахеменидах перешли к системе, близкой к алфавитной. Эта заимствованная у мидян полуалфавитная система применялась при письме на древнеперсидском языке, которым пользовались при дворе Ахеменидов.

Впервые письменное оформление этот язык получил при Кире Старшем. Но в разноязычной и разноплеменной стране трудно было ограничиться одним официальным языком. Официальными были также язык ближайшей к Персиде страны со старой культурой — эламский и язык главнейшей из переднеазиатских областей — вавилонской, а в Египте наряду с этими тремя еще и египетский.

Город-дворец был заложен ок. 520 г. до н.э. царем Дарием II и закончен его сыном КсерксомГород-дворец был заложен ок. 520 г. до н.э. царем Дарием II и закончен его сыном Ксерксом      

Главным образом, эти языки использовались в надписях. В рассказе о победах Дария, высеченном на Бехистунской скале, в надписях на стенах царских дворцов, на золотых и серебряных досках, клавшихся в фундамент здания, на каменных стелах, которые воздвигались по случаю открытия канала, на цилиндрических печатях — везде употреблялся официальный язык государства Ахеменидов.

Но в хозяйственной жизни городов Вавилонии продолжал использоваться аккадский язык. В Эламе, а для деловых документов и в самой Персиде, был распространен эламский язык. Об этом свидетельствует обнаруженный в Персеполе хозяйственный архив. Кроме того, в период правления Ахеменидов ведущее значение как язык деловой переписки и международных отношений приобрел один из семитических языков, который имел широкое распространение по всему Переднему Востоку, а именно арамейский язык, вернее, один из его диалектов (“имперский арамейский”, или арамейское “койнэ”),

По-арамейски писали уже не клинописью, но особым (финикийским по происхождению) алфавитным письмом, которое в истории культуры Азии сыграло большую роль. Для письма пользовались кожей, папирусом или глиняными черепками. Это письмо явилось исходной точкой развития целого ряда алфавитов, отчасти существующих в Азии до сих пор.

Более подробно с историей и архитектурой Персеполиса Вы можете ознакомится на нашем сайте на этой странице.

Источник: "Всемирная история" Том 1. под ред. Ю.П. Францева, Государственное издательство политической литературы, 1953.            

ancient.gerodot.ru

Персидская письменность - WikiVisually

1. Письменность – A writing system is any conventional method of visually representing verbal communication. While both writing and speech are useful in conveying messages, writing differs in also being a form of information storage. The processes of encoding and decoding writing systems involve shared understanding between writers and readers of the meaning behind the sets of characters that make up a script, the general attributes of writing systems can be placed into broad categories such as alphabets, syllabaries, or logographies. Any particular system can have attributes of more than one category, in the alphabetic category, there is a standard set of letters of consonants and vowels that encode based on the general principle that the letters represent speech sounds. In a syllabary, each symbol correlates to a syllable or mora, in a logography, each character represents a word, morpheme, or other semantic units. Other categories include abjads, which differ from alphabets in that vowels are not indicated, alphabets typically use a set of 20-to-35 symbols to fully express a language, whereas syllabaries can have 80-to-100, and logographies can have several hundreds of symbols. Systems will also enable the stringing together of these groupings in order to enable a full expression of the language. The reading step can be accomplished purely in the mind as an internal process, writing systems were preceded by proto-writing, which used pictograms, ideograms and other mnemonic symbols. Proto-writing lacked the ability to capture and express a range of thoughts. Soon after, writing provided a form of long distance communication. With the advent of publishing, it provided the medium for a form of mass communication. Writing systems are distinguished from other possible symbolic communication systems in that a system is always associated with at least one spoken language. In contrast, visual representations such as drawings, paintings, and non-verbal items on maps, such as contour lines, are not language-related. Some other symbols, such as numerals and the ampersand, are not directly linked to any specific language, every human community possesses language, which many regard as an innate and defining condition of humanity. However, the development of writing systems, and the process by which they have supplanted traditional oral systems of communication, have been sporadic, uneven, once established, writing systems generally change more slowly than their spoken counterparts. Thus they often preserve features and expressions which are no current in the spoken language. One of the benefits of writing systems is that they can preserve a permanent record of information expressed in a language. In the examination of individual scripts, the study of writing systems has developed along partially independent lines, thus, the terminology employed differs somewhat from field to field

2. Консонантное письмо – An abjad is a type of writing system where each symbol stands for a consonant, leaving the reader to supply the appropriate vowel. The name abjad is derived from pronouncing the first letters of the Arabic alphabet in order, the ordering of Arabic letters used to match that of the older Hebrew, Phoenician and Semitic alphabets, ʾ b g d. According to the formulations of Daniels, abjads differ from alphabets in that only consonants, abugidas mark the vowels with a diacritic, a minor attachment to the letter, or a standalone glyph. Some abugidas use a symbol to suppress the inherent vowel so that the consonant alone can be properly represented. In a syllabary, a grapheme denotes a syllable, that is. This caused fatal effects on terminology in general and especially in Semitic philology, the first abjad to gain widespread usage was the Phoenician abjad. Unlike other contemporary scripts, such as cuneiform and Egyptian hieroglyphs and this made the script easy to learn, and seafaring Phoenician merchants took the script wherever they went. Phoenician gave rise to a number of new writing systems, including the Greek alphabet and Aramaic, the Greek alphabet evolved into the modern western alphabets, such as Latin and Cyrillic, while Aramaic became the ancestor of many modern abjads and abugidas of Asia. Impure abjads have characters for vowels, optional vowel diacritics. The term pure abjad refers to scripts entirely lacking in vowel indicators and this practice was at first rare and limited in scope, but it became increasingly common and more developed in later times. In the 9th century BC, the Greeks adapted the Phoenician script for use in their own language, the phonetic structure of the Greek language created too many ambiguities when the vowels went unrepresented, so the script was modified. They did not need letters for the sounds represented by aleph, he, heth or ayin. The letters waw and yod were also adapted into vowel signs, along with he, the major innovation of Greek was to dedicate these symbols exclusively and unambiguously to vowel sounds that could be combined arbitrarily with consonants. Abugidas developed along a different route. The basic consonantal symbol was considered to have an inherent a vowel sound, hooks or short lines attached to various parts of the basic letter modify the vowel. In this way, the South Arabian alphabet evolved into the Geez alphabet between the 5th century BC and the 5th century AD, similarly, around the 3rd century BC, the Brāhmī script developed. The other major family of abugidas, Canadian Aboriginal syllabics, was developed in the 1840s by missionary and linguist James Evans for the Cree. Evans used features of Devanagari script and Pitman shorthand to create his initial abugida, later in the 19th century, other missionaries adapted Evans system to other Canadian aboriginal languages

3. Иранский Азербайджан – Azerbaijan or Azarbaijan, also known as Iranian Azerbaijan, is a region in northwestern Iran that borders Iraq, Turkey, the Nakhchivan Autonomous Republic, Armenia, and the Republic of Azerbaijan. Iranian Azerbaijan is administratively divided into West Azerbaijan, East Azerbaijan, Ardabil, the region is mostly populated by Azerbaijanis, with minority populations of Kurds, Armenians, Tats, Talysh, Assyrians and Persians. Historic Azerbaijan was called Atropatene in antiquity and Aturpatakan in the pre-Islamic Middle Ages, some refer to Iranian Azerbaijan as South Azerbaijan and the Republic of Azerbaijan as Northern Azerbaijan, although others believe that these terms are irredentist and politically motivated. Since then the Azerbaijani people have been partitioned between nations, the territories south of the Aras River, which comprised the region historically known as Azerbaijan, became the new north-west frontier of the Persian Empire and later Iran. The name Azerbaijan itself is derived from Atropates, the Persian Satrap of Medea in the Achaemenid empire, Atropates name is believed to be derived from the Old Persian roots meaning protected by fire. The name is mentioned in the Avestan Frawardin Yasht, âterepâtahe ashaonô fravashîm ýazamaide which translates literally to. The name Atropat in Middle Persian was transformed to Adharbad and is connected with Zoroastrianism, a famous Zoroastrian priest by the name Adarbad Mahraspandan is well known for his counsels. Thus, until 1918, when the Musavat regime decided to name the newly independent state Azerbaijan, the oldest kingdom known in Iranian Azerbaijan is that of the Mannea who ruled a region south-east of Lake Urmia centred around modern Saqqez. The Manneans were a confederation of Iranian and non-Iranian groups, according to Professor Zadok, it is unlikely that there was any ethnolinguistic unity in Mannea. Like other peoples of the Iranian plateau, the Manneans were subjected to an ever increasing Iranian penetration, the Mannaeans were conquered and absorbed by an Iranian people called Matieni, and the country was called Matiene, with Lake Urmia called Lake Matianus. Matiene was later conquered by the Medes and became a satrapy of the Median empire, after Alexander the Great conquered Persia, he appointed as governor the Persian general Atropates, who eventually established an independent dynasty. The region, which came to be known as Atropatene or Media Atropatene, was much disputed, in the 2nd century BC, it was liberated from Seleucid domination by Mithradates I of Arsacid dynasty, and was later made a province of the Sassanid Empire of Ardashir I. Under the Sassanids, Azerbaijan was ruled by a marzubān, and, towards the end of the period, large parts of the region were conquered by the Kingdom of Armenia. Large parts of the made up part of historical Armenia. The parts of historical Armenia within what is modern-day Azerbaijan comprise, Nor Shirakan, Vaspurakan, Vaspurakan, of which large parts were located in what is modern-day Iranian Azerbaijan is described as the cradle of Armenian civilization. On 26 May 451 AD, an important battle was fought that would prove immensely pivotal in Armenian history. On the Avarayr Plain, at what is modern-day Churs, the Armenian Army under Vardan Mamikonian clashed with Sassanid Persia, heraclius, the Byzantine emperor, briefly held the region in the 7th century until peace was made with the Sassanids. After the Islamic Conquest of Iran, Arab invaders converted most of its people to Islam, rustam himself was born in Azerbaijan and led the Sasanian army into battle

4. Сорани – Central Kurdish, also called Sorani is a Kurdish language spoken in Iraq, mainly in Iraqi Kurdistan, as well as the Kurdistan Province of western Iran. Central Kurdish is one of the two languages of Iraq, along with Arabic, and is in political documents simply referred to as Kurdish. In Sulaymaniyah, the Ottoman Empire had created a secondary school and this allowed Central Kurdish, which was spoken in Silêmanî, to progressively replace Hawrami dialects as the literary vehicle for Kurdish. Since the fall of the Arab Socialist Baath Party – Iraq Region, as a result, Central Kurdish has become the dominant written form of Kurdish. Central Kurdish is written with a modified Arabic alphabet and this is in contrast to the other main Kurdish language, Northern Kurdish, which is spoken mainly in Turkey and is usually written in the Latin alphabet. However, during the past decade, official TV in Iraqi Kurdistan has mainly used the Latin script for Central Kurdish. The exact number of Soriani speakers is difficult to determine, but it is thought that Soriani is spoken by about 6 to 7 million people in Iraq. It is the most widespread speech of Kurds in Iran and Iraq, in particular, it is spoken by, Around 3 million Kurds in Iranian Kurdistan. Located south of Lake Urmia that stretches roughly to the outside of Kermanshah, around 3 million Kurds in Iraqi Kurdistan, including the Soriani tribe. Most of the Kurds who use it are found in the vicinity of Hewlêr, Sulaymaniyah, Kirkuk, following includes the traditional internal variants of Soriani. This region is known as Mukriyan. Ardalani, spoken in the cities of Sanandaj, Marivan, Kamyaran, Divandarreh and Dehgolan in Kordestan province and this region is known as Ardalan. Garmiani, in and around Kirkuk Hawlari, spoken in and around the city of Hawler in Iraqi Kurdistan and its main distinction is changing the consonant /l/ into /r/ in many words. Babani, spoken in and around the city of Sulaymaniya in Iraq, jafi, spoken in the towns of Javanroud, Ravansar and some villages around Sarpole Zahab and Paveh. A recent proposal was made for Central Kurdish to be the language of the Kurdistan Regional Government. This idea has been favoured by some Central Kurdish-speakers but has disappointed Northern Kurdish speakers, Sorani Kurdish has a rich consonant inventory and a fairly rich vowel inventory as well. This section makes use of the International Phonetic Alphabet, the following table contains the vowels of Sorani Kurdish. Vowels in parentheses are not phonemic, but have included in the table below because of their ubiquity in the language

5. Афганистан – Afghanistan, officially the Islamic Republic of Afghanistan, is a landlocked country located within South Asia and Central Asia. It has a population of approximately 32 million, making it the 42nd most populous country in the world. It is bordered by Pakistan in the south and east, Iran in the west, Turkmenistan, Uzbekistan, and Tajikistan in the north and its territory covers 652,000 km2, making it the 41st largest country in the world. The land also served as the source from which the Kushans, Hephthalites, Samanids, Saffarids, Ghaznavids, Ghorids, Khiljis, Mughals, Hotaks, Durranis, the political history of the modern state of Afghanistan began with the Hotak and Durrani dynasties in the 18th century. In the late 19th century, Afghanistan became a state in the Great Game between British India and the Russian Empire. Following the Third Anglo-Afghan War in 1919, King Amanullah unsuccessfully attempted to modernize the country and it remained peaceful during Zahir Shahs forty years of monarchy. A series of coups in the 1970s was followed by a series of wars that devastated much of Afghanistan. The name Afghānistān is believed to be as old as the ethnonym Afghan, the root name Afghan was used historically in reference to a member of the ethnic Pashtuns, and the suffix -stan means place of in Persian. Therefore, Afghanistan translates to land of the Afghans or, more specifically in a historical sense, however, the modern Constitution of Afghanistan states that he word Afghan shall apply to every citizen of Afghanistan. An important site of historical activities, many believe that Afghanistan compares to Egypt in terms of the historical value of its archaeological sites. The country sits at a unique nexus point where numerous civilizations have interacted and it has been home to various peoples through the ages, among them the ancient Iranian peoples who established the dominant role of Indo-Iranian languages in the region. At multiple points, the land has been incorporated within large regional empires, among them the Achaemenid Empire, the Macedonian Empire, the Indian Maurya Empire, and the Islamic Empire. Archaeological exploration done in the 20th century suggests that the area of Afghanistan has been closely connected by culture and trade with its neighbors to the east, west. Artifacts typical of the Paleolithic, Mesolithic, Neolithic, Bronze, urban civilization is believed to have begun as early as 3000 BCE, and the early city of Mundigak may have been a colony of the nearby Indus Valley Civilization. More recent findings established that the Indus Valley Civilisation stretched up towards modern-day Afghanistan, making the ancient civilisation today part of Pakistan, Afghanistan, in more detail, it extended from what today is northwest Pakistan to northwest India and northeast Afghanistan. An Indus Valley site has found on the Oxus River at Shortugai in northern Afghanistan. There are several smaller IVC colonies to be found in Afghanistan as well, after 2000 BCE, successive waves of semi-nomadic people from Central Asia began moving south into Afghanistan, among them were many Indo-European-speaking Indo-Iranians. These tribes later migrated further into South Asia, Western Asia, the region at the time was referred to as Ariana

6. Урду – Urdu is a persianized standard register of the Hindustani language. It is the language and lingua franca of Pakistan. It is also one of the 22 official languages recognized in the Constitution of India, hyderabad, Rampur, Bhopal and Lucknow are noted Urdu-speaking cities of India. Urdu is historically associated with the Muslims of the northern Indian subcontinent, apart from specialized vocabulary, Urdu is mutually intelligible with Standard Hindi, another recognized register of Hindustani. Urdu, like Hindi, is a form of Hindustani, Urdu developed under the influence of the Persian and Arabic languages, both of which have contributed a significant amount of vocabulary to formal speech. Around 99% of Urdu verbs have their roots in Sanskrit and Prakrit, Urdu words originating from Chagatai and Arabic were borrowed through Persian and hence are Persianized versions of the original words. For instance, the Arabic ta marbuta changes to he or te, nevertheless, contrary to popular belief, Urdu did not borrow from the Turkish language, but from Chagatai. Urdu and Turkish borrowed from Arabic and Persian, hence the similarity in pronunciation of many Urdu, Arabic influence in the region began with the late first-millennium Arab invasion of India in the 7th century. The Persian language was introduced into the subcontinent a few centuries later by various Persianized Central Asian Turkic and Afghan dynasties including that of the Delhi Sultanate. With the advent of the British Raj, Persian was no longer the language of administration but Hindustani, still written in the Persian script, the name Urdu was first used by the poet Ghulam Hamadani Mushafi around 1780. From the 13th century until the end of the 18th century Urdu was commonly known as Hindi, the language was also known by various other names such as Hindavi and Dehlavi. The communal nature of the language lasted until it replaced Persian as the language in 1837 and was made co-official. Urdu was promoted in British India by British policies to counter the previous emphasis on Persian and this triggered a Brahman backlash in northwestern India, which argued that the language should be written in the native Devanagari script. At independence, Pakistan established a highly Persianized literary form of Urdu as its national language, English has exerted a heavy influence on both as a co-official language. Owing to interaction with other languages, Urdu has become localized wherever it is spoken, similarly, the Urdu spoken in India can also be distinguished into many dialects like Dakhni of South India, and Khariboli of the Punjab region since recent times. Because of Urdus similarity to Hindi, speakers of the two languages can understand one another if both sides refrain from using specialized vocabulary. The syntax, morphology, and the vocabulary are essentially identical. Thus linguists usually count them as one language and contend that they are considered as two different languages for socio-political reasons

7. Иран – Iran, also known as Persia, officially the Islamic Republic of Iran, is a sovereign state in Western Asia. Comprising a land area of 1,648,195 km2, it is the second-largest country in the Middle East, with 82.8 million inhabitants, Iran is the worlds 17th-most-populous country. It is the country with both a Caspian Sea and an Indian Ocean coastline. The countrys central location in Eurasia and Western Asia, and its proximity to the Strait of Hormuz, Tehran is the countrys capital and largest city, as well as its leading economic and cultural center. Iran is the site of to one of the worlds oldest civilizations, the area was first unified by the Iranian Medes in 625 BC, who became the dominant cultural and political power in the region. The empire collapsed in 330 BC following the conquests of Alexander the Great, under the Sassanid Dynasty, Iran again became one of the leading powers in the world for the next four centuries. Beginning in 633 AD, Arabs conquered Iran and largely displaced the indigenous faiths of Manichaeism and Zoroastrianism by Islam, Iran became a major contributor to the Islamic Golden Age that followed, producing many influential scientists, scholars, artists, and thinkers. During the 18th century, Iran reached its greatest territorial extent since the Sassanid Empire, through the late 18th and 19th centuries, a series of conflicts with Russia led to significant territorial losses and the erosion of sovereignty. Popular unrest culminated in the Persian Constitutional Revolution of 1906, which established a monarchy and the countrys first legislative body. Following a coup instigated by the U. K. Growing dissent against foreign influence and political repression led to the 1979 Revolution, Irans rich cultural legacy is reflected in part by its 21 UNESCO World Heritage Sites, the third-largest number in Asia and 11th-largest in the world. Iran is a member of the UN, ECO, NAM, OIC. Its political system is based on the 1979 Constitution which combines elements of a democracy with a theocracy governed by Islamic jurists under the concept of a Supreme Leadership. A multicultural country comprising numerous ethnic and linguistic groups, most inhabitants are Shia Muslims, the largest ethnic groups in Iran are the Persians, Azeris, Kurds and Lurs. Historically, Iran has been referred to as Persia by the West, due mainly to the writings of Greek historians who called Iran Persis, meaning land of the Persians. As the most extensive interactions the Ancient Greeks had with any outsider was with the Persians, however, Persis was originally referred to a region settled by Persians in the west shore of Lake Urmia, in the 9th century BC. The settlement was then shifted to the end of the Zagros Mountains. In 1935, Reza Shah requested the international community to refer to the country by its native name, opposition to the name change led to the reversal of the decision, and Professor Ehsan Yarshater, editor of Encyclopædia Iranica, propagated a move to use Persia and Iran interchangeably

8. VII век – The 7th century is the period from 601 to 700 in accordance with the Julian calendar in the Common Era. The Muslim conquests began with the unification of Arabia by Muhammad starting in 622, after Muhammads death in 632, Islam expanded beyond the Arabian Peninsula under the Rashidun Caliphate and the Umayyad Caliphate. The Islamic conquest of Persia in the 7th century led to the downfall of the Sassanid Empire, also conquered during the 7th century were Syria, Palestine, Armenia, Egypt, and North Africa. The Byzantine Empire continued suffering setbacks during the expansion of the Arab Empire. In the Iberian Peninsula, the 7th century was the Siglo de Concilios, harsha united Northern India, which had reverted to small republics and states after the fall of the Gupta Empire in the 6th century. In China, the Sui dynasty was replaced by the Tang dynasty, which set up its military bases from Korea to Central Asia, China began to reach its height. Silla allied itself with the Tang Dynasty, subjugating Baekje and defeating Goguryeo to unite the Korean Peninsula under one ruler, the Asuka period persisted in Japan throughout the 7th century. Islam begins in Arabia, the Quran is documented, the first known Croatian archon Porga establishes Duchy of Croatia. The worlds population shrinks to about 208 million people, the Anglo-Saxon Heptarchy emerges at the beginning of this century or the last in England. Sutton Hoo ship burial, East Anglia, xuanzang traveled from China to India, before returning to Changan in China to translate Buddhist scriptures. Timgad, Algeria, is destroyed by Berbers, end of sporadic Buddhist rule in the Sindh. Croats enter their present territory early in the 7th century, settling in six distinct tribal delimitations, the political and religious buildings are burned. The religion of Shugendo evolves from Buddhism, Taoism, Shinto, the Bulgars arrive in the Balkans, establishment of the powerful Bulgarian Empire. Arab traders penetrate the area of Lake Chad, side panels, Basilica of SantApollinare in Classe, are made. Main compound, Horyu-ji, Nara Prefecture, is built, 7th and 9th century – Mosaics above apse, Basilica of SantApollinare in Classe, are made. 600, Smallpox spreads from India into Europe,602, The Third Chinese domination of Vietnam starts following the collapse of the Early Lý dynasty. 603, Last mention of the Roman Senate in Gregorian Register and it mentions that the senate acclaimed the statues of emperor Phocas and empress Leontia. 606, Boniface elected papal successor on the death of Pope Sabinian and he sought and obtained a decree from Byzantine Emperor Phocas which stated that the See of Blessed Peter the Apostle should be the head of all the Churches

9. Че (буква персидского алфавита) – Che, or čīm, is a letter of the Perso-Arabic alphabet, used to represent, and which derives from ǧīm by the addition of two dots. It is found with this value in other Arabic-derived scripts and it is used in Persian, Pashto, Kurdish, Azerbaijani, other Iranian languages and Urdu. In Israel, where official announcements are often trilingual, this letter is used as the letter gīm on roadsigns to represent, in Egypt, this letter represents, which can be a reduction of /d͡ʒ/. It can be used to transcribe of Persian Gulf, Gulf Arabic and Iraqi Arabic, in the case of Moroccan Arabic, the letter ڜ‎ is used instead to transliterate the /t͡ʃ/ sound aside from چ, this letter derives from šīn with additional 3 dots below. For چ, For ڜ‎, ڤ - Ve پ - Pe گ - Gāf ژ - Zhe

wikivisually.com

Персидская письменность — WiKi

Перси́дская письменность (арабо-персидская письменность, персидский алфавит) — модифицированный вариант консонантной арабской письменности, приспособленный изначально для записи персидского языка (фарси). Современный вариант персидской письменности насчитывает 32 буквы и отличается от арабской прежде всего четырьмя дополнительными буквами для обозначения звуков, отсутствующих в арабском языке. В настоящее время используется для записи фарси — официального языка Ирана, а также его восточного варианта в Афганистане — языка дари. Из персидского варианта арабского письма (часто с дальнейшими модификациями и добавлением новых знаков) возникли письменности других языков Ирана, Южной и Средней Азии.

Тип письма Языки Место возникновения Период Статус Направление письма Знаков Происхождение
Персидское письмо
консонантное
Персидский, дари, ограниченно гилянский, мазендеранский, луро-бахтиярский, азербайджанский (Иранский Азербайджан), В модифицированных вариантах пашто, курдский (преимущественно сорани), белуджский, таджикский (Афганистан), узбекский (Афганистан), урду, пенджаби, синдхи, кашмири, кховар, уйгурский.
Иран
VII век
Официальный статус в Иране и Афганистане
справа налево
32
Арабская письменность
Пример текстаПример персидской письменности — почерк «насталик»
См. также проект «Лингвистика»

Письменность

Персидская письменность обладает всеми основными свойствами арабского письма, как то: направление письма — справа налево, отсутствие заглавных букв, курсивность письма и отсюда — наличие у одной буквы нескольких графических вариантов в зависимости от положения. Многие буквы при внешнем сходстве отличаются лишь диакритическими знаками. Несколько букв могут означать один звук, так же как и одна буква может передавать несколько звуков.

Особенностью современного персидского письма, сохранившейся также в письменности языка урду, является широкое использование наряду с традиционным насхом почерка насталик, вышедшего в арабских странах из употребления и считающегося устаревшим.

Состав алфавита

Через косую черту даны варианты транслитерации, а через запятую — разные фонемы и аллофоны.

Изолированно В начале слова В середине слова В конце слова Название[1] лат. транслит.[2] МФА кир. транслит.[1][3]
АAlef.PNG  آ / ا алефalef ā, a, ʼ [ɒ], [æ], [ʔ] ’ / — / а, э, о
Be-Farsi.PNG  бэbe b [b] б
Pe-Farsi.PNG  پ пэpe p [p] п
Te-Farsi.PNG  тэte t [t] т
Se.PNG  сэse s̱ / s̄ / s [s] с
Jim.PNG  джимjim ǧ / j / ǰ [ʤ] дж
Che-Farsi.PNG  چ чеche č / ch [ʧ] ч
He.PNG  хайе хоттиhā-ye hotti ḥ / ḩ / h [h] х
Khe.PNG  хэkhe ḫ / kh / x [χ] х
Dal-Farsi.PNG   — дальdāl d [d] д
Zal.PNG   — зальzāl ẕ / z̄ / z [z] з
Re.PNG   — рэre r [ɾ] р
Ze.PNG   — зэze z [z] з
Zhe.PNG   — ژ жеzhe ž / zh [ʒ] ж
Sin.PNG  синsin s [s] с
Shin.PNG  шинšin š / sh [ʃ] ш
Sad.PNG  садsād ṣ / s [s] с
Zad.PNG  ﺿ задzād ż / ẕ / z̤ / z [z] з
Ta.PNG  таtā t [t] т
Za.PNG  заzā z̧ / ẓ / z [z] с
Eyn.PNG  эйнeyn [ʔ] ‘ / —
Qeyn.PNG  гэйнqeyn ġ / gh, q- [ɣ], [ɢ/ʁ-] г
Fe.PNG  фэfe f [f] ф
Qaf.PNG  гафqāf ġ / gh, q- [ɣ], [ɢ/q-] г / к
Kaf.PNG  кафkāf k [k] к
Gaf.PNG  гафgāf g [g] г
Lam.PNG  ламlām l [l] л (ль)
Mim-Farsi.PNG  мимmim m [m] м
Nun-Farsi.PNG  нунnun n [n] н
Vav-Farsi.PNG   — вавvāv v, u , ū, aw, ow [v], [u], [ow] в, у, оу
Ha-ye havvaz.PNG  хайе хаввазhā-ye havvaz h [h] х
Ya-Farsi.PNG  йа/йеyā/ye y, i, ī, ay, ey [j] , [i], [ej] й, и, ей (эй)

Все буквы в слове записываются слитно. исключение составляют 7 «лунных» букв, которые не соединяются с последующей, поэтому имеют только два графических варианта (изолированный и конечный): алеф (ﺍ), дал (ﺩ), зал (ﺫ), ре (ﺭ), зе (ﺯ), же (ژ) и вав (و). Конечный вариант начертания «лунных» букв используется как собственно в конце слова, так и в середине, если «лунной» букве предшествует любая «солнечная», как, например, в слове بنده (бандэ — раб, слуга), где конечное начертание буквы ﺩ использовано в середине слова для соединения с предшествующей «солнечной» ب, или в глаголе گذاشتن (гозаштан — ставить), где срединный ذ соединяется с начальным گ с использованием конечного начертания ذ.

Варианты и сочетания букв

В следующей таблице приведены основные варианты и сочетания букв, имеющие особые начертания.

Изолировано В начале слова В середине слова В конце слова Название Транс-литерация МФА Кир.[3]
alef madde ā [ɒ] а
ۀ he ye -éye / -eyeh ['eje] -ейе
lām alef [lɒ] ла

История

Предпосылкой приспособления арабского письма для новоперсидского языка послужило завоевание территории Сасанидской империи арабскими армиями в ходе исламских завоеваний в VII веке и распространение ислама среди носителей персидского языка. Использование пехлевийского письма в Большом Хорасане для официальных нужд было запрещёно в середине VIII века, и если зороастрийцы продолжали использовать его, то обратившиеся в ислам были в массе выходцами из неграмотных слоёв населения, и для письменных нужд они легко адаптировали письменность господствующего языка Халифата — арабского. Первые образцы персидских стихов, записанных арабским шрифтом, появляются в IX веке[4].

Фонетике персидского языка присущи четыре согласных звука, отсутствующих в арабском: [p], [t͡ʃ] (č, ч), [ɡ], [ʒ] (ž, ж). Первые три изначально записывались близкими по звучанию ب (ба), ج (джим) и ك (каф) соответственно. Лишь начиная с XII века для различения этих звуков стали широко применяться модификации этих знаков, ставшие новыми буквами персидского алфавита, однако долгое время эта практика не носила регулярного характера. Позднее была изобретена отдельная буква для маргинального звука [ʒ] (ž, ж).

Звук Буква Название
[p] پ пэpe
[t͡ʃ] (ч) چ чеče
[ʒ] (ж) ژ жеže
[ɡ] گ гафgaf

Основные принципы письма

Гласные

Продолжая консонатный тип арабского письма, персидская письменность в общем случае позволяет фиксировать прежде всего согласные, а также долгие (в современном языке устойчивые) гласные с помощью букв ا (алеф) — а, و (вав) — у и ى (йа) — и. Последние две буквы, выражая также согласные (в и у соответственно), являются по сути матрес лекционис. Для кратких (неустойчивых) гласных существует система арабских харакатов — надстрочных знаков огласовок. Однако, как и в арабском, огласовки используются лишь в учебных текстах или редких случаях, когда надо уточнить чтение. Слова, отличающиеся только краткими гласными, на письме не различаются. Например, керм «червь», кӓрӓм «щедрость», керем «крем», и кром «хром» записываются одинаково كرم к-р-м. Не отличаются также, к примеру, گل голь «цветок» и гель «грязь», ده дӓх «десять» и дех «деревня», دور дур «далеко» и доур «круг» и многие другие слова, из-за чего читающий должен различать их по контексту.

Особое выражение гласные приобретают в начале и конце слова. Слово с начальным гласным звуком всегда начинается с алефа ا. Начальные краткие гласные обозначаются одиночным алифом (над которым при необходимости ставится соответствующая огласовка). Начальный долгий а- обозначается алифом с маддой (آ), выражающей удлинение. Начальные у- и и-, а также дифтонги оу- и эй- обозначаются сочетанием алефа с соответствующей буквой و (вав) и ی (йа): او и ای.

В отличие от арабского языка в персидской письменности получают отображение все конечные гласные, включая краткие (за исключением изафета). Для -е используется буква ха-йе-хавваз (ه), называемая в таком случае «ха немое». Различий в безогласовочном письме с конечным -h (-х), обозначаемым той же буквой, у ха немого нет, например, بنده банде «раб», «слуга» ~ پانزده панздӓх «пятнадцать». Конечное персидское -е часто может транслитерироваться на латиницу как -eh, поэтому в русских транслитерациях может появляться ошибочное написание (а отсюда и произношение) -ех. Например, افسانه — afsāneh — *афсанех при правильном афсане́ «сказка». Редкий конечный звук -о выражается так же, как и -у, буквой و.

В некоторых арабских словах конечный долгий звук а обозначается буквой ی, которая в таком случае называется алеф-максура, например, موسی муса «Муса», «Моисей».

Обозначение гласных в персидской письменности Фонема(МФА) В началеслова В серединеслова В концеслова Названиедиакритики Лат.транслит. Кир.транслит.[3] Примеры Исключения
/æ/ ا (◌َ) ه (редко) забар / фатха a, ä, æ е, э- / а (ӓ) Yazd — Йезд а: Казвин (Kazvīn), Хамадан
/ɒ/ آ ا ا, редко ی ā, â, å, A, a, aa а Fārs — Фарс
/e/ ا (◌ِ) ه зир / кесра e е, э- Kermān — Керман и: Исфахан (Eşfahān)
/i/ ای ی ی ī, i, ee, y и Shīrāz — Шираз
/o/ ا (◌ُ) و (редко) пиш / замма o о Hormozgān — Хормозган у: Кум (Qom), Лурестан (Lorestān)
/u/ او و و ū, u, oo, ou у Būshehr — Бушир
/ei/ ای ی ی ey, ei, ay, ai ей, эй- Khomeyn — Хомейн
/ou/ او و و ow, au оу Now Shahr — Ноушехр

Согласные

Арабские заимствования сохраняют оригинальную орфографию. При этом многие арабские звуки отсутствуют в фонетической системе персидского языка и в заимствованиях заменяются на близкие по образованию. Это повлекло появление у некоторых звуков нескольких графических вариантов. Основным из них является знак для общего звука арабской и персидской фонетики, используемый как в арабизмах, так и в исконных словах и неарабских заимствованиях. Остальные варианты присущи за небольшими исключениями только арабским заимствованиям, и выбор правильного с точки зрения традиционной орфографии варианта необходимо запоминать для каждого арабского слова.

Звук Основной вариант Арабские варианты Исключения
[s] س ث, ص, صد «сто», شصت «шестьдесят»
[z] ز ذ, ض, ظ گذشتن «проходить», گذاشتن «ставить»
[t] ت ط
[h] ه ح

Буква эйн (ع), обозначающая в арабском [ʕ] (фарингальный апроксимант), встречается исключительно в словах арабского происхождения. В начале слова и между гласными он не читается, перед согласными или в конце слова он читается как [ʔ] (гортанная смычка) или же в просторечии заменяется удлинением предшествующей гласной. Для этого же звука используется также и другой графический элемент — так называемое хамзе ء (в арабском специальный символ для [ʔ]). Хамзе употребляется как самостоятельный или надстрочный знак преимущественно в арабских словах в соответствии с арабским оригиналом слов. Выбор между эйном и хамзе также приходится выучивать для каждого слова.

В современном языке существуют также другие орфографические сложности, возникшие в результате исторического развития фонетики. В частности буквы غ и ق означают одну фонему, в то время как в классическом языке они различались, как и различаются до сих пор в восточных вариантах фарси (таджикском и дари). В начале слова сохраняется историческое написание для фонемы xw- — خو, в то время как в современном языке она совпала с x-: خواستن класс. перс. xwâstan > совр. перс. xâstan «хотеть», но خاستن xâstan «вставать».

Сочетание -mb- традиционно в персидском языке записывается как -n-b- (نب), например, پنبه pambe «хлопок».

Отличия от арабской письменности

  • В начале слова хамзе (ء) никогда не пишется ни над алифом (ا) для обозначения огласовок забар или пиш, ни под ним — для огласовки зир.
  • Конечный и одиночный каф ﮏ записывается в форме, близкой к начальном варианту, в то время как в арабском он выглядит иначе (ﻚ).
  • Та марбута (ة) не используется, в заимствованиях она заменена на ت (-at) или на ه (-e). Последняя также используется для записи исконных слов на -e (см. выше)
  • Конечное йе (ی) записывается без двух нижних точек, как это делается в арабском (ي), поэтому графически совпадает с алефом максура.
  • Добавлены четыре дополнительные буквы для звуков, отсутствующих в арабском: пе (پ), че (چ), же (ژ) и гаф (گ).
  • Арабская буква вав для губно-губного [w] (و) используется для губно-зубного [v].
  • В арабском алфавите ха (ﻩ) стоит перед вав (و), в персидском наоборот хе (ﻩ) идёт после вав (و).

Особенности персидской письменности в Афганистане

Система письменности языка дари (афганского варианта фарси) в целом идентична письменности современного Ирана. Отличия проявляются в чтении букв, что вызвано неодинаковым историческим развитием двух диалектов (иранского и кабульско-таджикского фарси):

  • Произношение غ и ق последовательно различается во всех позициях, первая используется для [ɣ], вторая — для [q].
  • Конечное ха-немое читается как [a]: بنده «раб», «слуга», фарси [bæn’dɛ], дари [ban’da].
  • Буквы و (вав) и ی могут обозначать как фонемы ū и ī, так и ō и ē соответственно. Последние представляют собой так называемое «маджхульное» чтение этих букв в соответствии с этимологией, утраченное в фарси Ирана. На письме маджхульное чтение никак не выделяется, изучающий язык дари должен запоминать их для каждого слова.

Цифры

В персидском языке цифры схожи со стандартными арабскими. Могут отличаться в написании цифры 4, 5 и 6. В официальной и деловой переписке в Иране часто могут употребляться и современные "европейские". Цифры в числах записываются слева направо.

0 — ٠ 1 — ١ 2 — ٢ 3 — ٣ 4 — ٤/۴ 5 — ٥/۵ 6 — ٦/۶ 7 — ٧ 8 — ۸ 9 — ٩

10 — ١٠ 100 — ١٠٠ 1000 — ١٠٠٠

Письменности других языков

Довольно рано персидский вариант арабской письменности стал употребляться для записи других иранских языков, в частности, для хорезмийского и азери, в дальнейшем также для курдского и пашто[5][6]. В хорезмийском для восточноиранских аффрикат [ts] и [dz] была изобретена дополнительная буква цим (څ), впоследствии приспособленная в пашто для [ts]. Для [dz] в пашто используется ещё одна инновационная буква — дзим (ځ).

Арабо-персидская письменность также широко распространилась для записи языков народов, испытывавших влияние персидской культуры, прежде всего тюркских и индоарийских. Чтобы приспособить алфавит для передачи всех звуков этих языков, в обиход вводились новые буквы. В начале XX в. в Средней Азии и Курдистане широко внедрялся вариант арабо-персидского письма, носящий полностью консонатно-вокалический характер и позволяющий выражать на письме все гласные. Прежде всего это достигалось задействованием в качестве матрес лекционис для [æ] буквы ха-йе-хавваз (ە). Однако с 1930-х годов начался перевод языков Советской Средней Азии (в том числе таджикского языка) на латинскую графику, и подобный вид письма сохранился только у курдов Иракского Курдистана, узбеков и таджиков Афганистана и у тюрков Синьцзян-Уйгурского автономного района Китая.

Письменные языки на основе арабо-персидского алфавита:

Персидский тип:

Старотюркский тип с незначительными модификациями продолжает персидский вариант. Широко использовался для записи османского, азербайджанского, чагатайского, через койне, называемое тюрки, распространился на территории Золотой Орды, где возникла татарская письменность и далее белорусский арабский алфавит. В настоящее время на большей части столь обширного ареала старотюркская письменность вытеснена латиницей или кириллицей. Ограниченное использование арабо-персидской письменности бытует у тюрков к югу от бывшей советской границы для следующих языков:

Восточноиранский тип отличается введением букв для ц и дз

Индийский тип

  • Урду (Алфавит урду). Письменность отличается использованием для записи ретрофлексов диакритики в виде маленькой буквы та (например, ٹ), обозначением придыхательных как диграфов с буквой ہ, особенностями передачи конечных гласных. Под влиянием урду сложились арабо-персидские письменности следующих языков:
  • Синдхи. Синдхи обладает инновационной письменностью, где придыхательные обозначаются не диграфами, а с помощью диакритик.

Новые алфавиты (с последовательной записью гласных звуков)

Значительно модифицированным вариантом арабо-персидского письма является письменность сяоэрцзин для записи китайского языка, ограниченно применяющаяся до сих пор китайскими мусульманами (хуэйцзу).

Персидский алфавит на латинской основе

В СССР в 1931—1938 годах использовался персидский алфавит на латинской основе. На нём велось обучение в школах, издавалась газета Bejraqe Sorx («Красное знамя») в Ашхабаде, учебники и другая литература[7].

A aآ B вب C cچ Ç çج D dد E eاِ Ә әاَ F fف G gگ H hﻫ ,ح
I iاِى J jى K kک L lل M mم N nن O oاُ P pپ Q qق ,غ R rر
S sث ,س ,ص Ş şش T tت ,ط U uاو V vو X xخ Z zز ,ذ ظ ,ض Ƶ ƶژ 'ع , ٴ

Во второй половине XX в. персидскими интеллектуалами был предложен иной вариант персидской латиницы под названием Unipers (Unicode + Persian)[8]. Unipers получил некоторое распространение в иранской диаспоре в Европе и США, однако даже в диаспоре не получил преобладания над арабицей:

A a  â B b C c D d E e F f G g H h I i
/æ/ /ɑː/ /b/ /ʧ/ /d/ /e/ /f/ /ɡ/ /h/ /i/
J j K k L l M m N n O o P p Q q R r S s
/dʒ/ /k/ /l/ /m/ /n/ /o/ /p/ /ɣ/ /ɾ/ /s/
Š š T t U u V v W w X x Y y Z z Ž ž '
/ʃ/ /t/ /u/ /v/ /w/ /χ/ /j/ /z/ /ʒ/ /ʔ/

Примечания

См. также

Ссылки

ru-wiki.org

Персидский алфавит - это... Что такое Персидский алфавит?

Перси́дская пи́сьменность используется для записи персидского языка (фарси).

Она основывается на арабском письме. Всего в персидском письме 32 буквы: 28 оригинальных арабских и 4, добавленных уже в персидском для обозначения отсутствующих в арабском звуков.

Направление письма — справа налево. В персидском отсутствуют заглавные буквы. Многие буквы при внешнем сходстве отличаются лишь диакритическими знаками. Несколько букв могут означать один звук, так же как и одна буква может передавать несколько звуков. Еще одной особенностью современного персидского письма является широкое использование почерка насталик (в арабских странах считается устаревшим и не употребляется), наряду с традиционным насхом.

Персидский алфавит используется также для записи родственного фарси языку дари, а до 1930 года — для таджикского языка.

Алфавит

Через косую черту даны варианты транслитерации, а через запятую — разные фонемы и аллофоны.

Изолированно В началеслова В серединеслова В концеслова Название Лат.транслитерация. МФА кир.транслитерация
آ / ا alef ā, a, ʼ [ɒ], [æ], [ʔ] а, е, ъ
be b [b] б
پ پ Пе p [p] п
te t [t] т
se s [s] с
jim j / ǰ [ʤ] дж
چ‍ ‍چ‍ ‍چ che č / ch [ʧ] ч
hā-ye hotti h [h] х
khe x / kh [x] х
dāl d [d] д
zāl z [z] з
re r [ɾ] р
ze z [z] з
ژ zhe ž / zh [ʒ] ж
sin s [s] с
šin š / sh [ʃ] ш
sād s / ş [s] с
ﺿ zād z [z] з
t [t] т
z / z̧ / ẓ / ẕ [z] с
eyn ʻ / ‘ [ʔ] — / ъ
qeyn gh / ġ, q- [ɣ], [ɢ-] г
fe f [f] ф
qāf gh / ġ, q- [ɣ], [ɢ-] к
kāf k [k] к
gāf g [g] г
lām l [l] л
mim m [m] м
nun n [n] н
vāv v / u [v] / [u] в / у
hā-ye havvaz h [h] х
ye y , i [j] , [i] й / и

Варианты и сочетания букв

В следующей таблице приведены основные варианты и сочетания букв, имеющие особые начертания.

Изолировано В началеслова В серединеслова В концеслова Название Транс-литерация МФА
alef madde ā [ɒ] а
ۀ he ye -eye / -eyeh [eje] -ейе
lām alef [lɒ] ла

Несмотря на использование арабского письма для персидского языка в использовании отдельных букв наблюдаются существенные различия.

Обозначение гласных

Обычно в персидском языке на письме обозначаются только согласные и (исторические) долгие гласные (ā, ī, ū). Для обозначения кратких гласных используются особые надстрочные и подстрочные знаки, аналогичные арабским, но несколько отличающиеся в произношении. Ниже в таблице даны их персидские и арабские названия.

Существует несколько вариантов передачи персидского языка латинскими буквами, официальный вариант дан в таблице первым и выделен полужирным.

фонема(МФА) графема названиедиакритики транслитерациялатиницей транслитерациякириллицей примеры исключения
/æ/ َ , ا забар / фатха a, ä, æ е, э- Yazd — Йезд а: Казвин (Kazvīn), Хамадан
/ɒ/ آ , ا ā, â, å, A, a, aa а Fārs — Фарс
/e/ ِ , ا зир / кесра e е, э- Kermān — Керман и: Исфахан (Eşfahān)
/e/ eh Ganāveh — Генаве и: Бушир (Būshehr)
/i/ ی ī, i, ee, y и Shīrāz — Шираз
/o/ ا , ُ , و пиш / дамма o о Hormozgān — Хормозган у: Кум (Qom), Лурестан (Lorestān)
/u/ و ū, u, oo, ou у Būshehr — Бушир
/ei/ ی ey, ei, ay, ai ей, эй- Khomeyn — Хомейн
/ou/ ْوُ ow, au оу Now Shahr — Ноушехр

Числительные

В персидском языке цифры схожи со стандартными арабскими. Могут отличаться в написании цифры 4, 5 и 6. В официальной и деловой переписке в Иране часто могут употребляться и современные европейские. Цифры в числах записываются слева направо.

0 — ٠1 — ١2 — ٢3 — ٣4 — ٤/۴5 — ٥/۵6 — ٦/۶7 — ٧8 — ۸9 — ٩

صفر — sefrيك — yekدو — doسه — seچهار — chaharپنج — panjشش — sheshهفت — haftهشت — hashtنه — noh

10 — ١٠ — dah200 —١٠٠ — sad1000 —١٠٠٠ — hazar

11 — ١١ — yazdah22 — ١٢ — davazdah23 — ١٣ — sizdah

20 — ٢٠ — bist30 — ٣٠ — si40 — ٤٠ — chehel

Персидский алфавит на латинской основе

В СССР в 1931—1938 годах использовался персидский алфавит на латинской основе. На нём велось обучение в школах, издавалась газета Bejraqe Sorx (в Ашхабаде), учебники и другая литература.

A a B в C c Ç ç D d E e Ә ә F f
G g H h I i J j K k L l M m N n
O o P p Q q R r S s Ş ş T t U u
V v X x Z z Ƶ ƶ '

Во второй половине ХХ в. персидскими интеллектуалами был предложен иной вариант персидской латиницы под названием Unipers (Unicode + Persian)[1]. Unipers получил некоторое распространение в иранской диаспоре в Европе и США, однако даже в диаспоре не получил преобладания над арабицей:

A a  â B b C c D d E e F f G g H h I i
/æ/ /ɑː/ /b/ /ʧ/ /d/ /e/ /f/ /ɡ/ /h/ /i/
J j K k L l M m N n O o P p Q q R r S s
/dʒ/ /k/ /l/ /m/ /n/ /o/ /p/ /ɣ/ /ɾ/ /s/
Š š T t U u V v W w X x Y y Z z Ž ž '
/ʃ/ /t/ /u/ /v/ /w/ /χ/ /j/ /z/ /ʒ/ /ʔ/

Примечания

См. также

Ссылки

Wikimedia Foundation. 2010.

dic.academic.ru

Древнеперсидское письмо

Древнеперсидское письмо

Говорит Дараявауш, царь: Ты, который в будущие дни увидишь эту надпись...

 

ДРЕВНЕПЕРСИДСКОЕ ПИСЬМО (персепольское письмо) – буквенно-слоговое, правостороннее письмо,

Штандарт империи Ахеменидов.

 

ответвление полуалфавитной нововавилонской клинописи. Обслуживало древнеперсидский язык (мертвый язык юго-западной группы иранских языков), распространенный в Ахеменидской Персии. Это письмо просуществовало вплоть до завоевания Александра Македонского. Созданная Киром держава Ахеменидов (персидские цари возводили свою родословную к Ахемену (Хахаманиш, Haxāmaniš, жившему в 8-7 вв. до н.э.) за короткий срок (6-4 вв. до н.э.) стала крупнейшей в мире: ее границы простирались от Ливии до Индии.

Древнеперсидское письмо, как полагают, было введено по личному указу царя Дария I Великого (522-436 до н.э.; его имя переводится, как «держащий добро»). Древнейшие памятники этого письма – надписи Дария I и Ксеркса (Хшаярша, Xšayārša). Самая известная надпись –  Бехистунская трилингва – гигантское барельефное изображение (подлинность надписей деда Дария I Аршама и прадеда Ариярамны остается недоказанной).

Некоторые исследователи приписывают создание древнеперсидского письма Киру Великому (Кураш, ок. 558-530 до н.э.).

Древнеперсидский язык был последним, для которого использовалась клинопись.

1 – транскрипция;

2 – древнеперсидские знаки (каждый знак имел два значения: буквенное и слоговое).

Древнеперсидское письмо насчитывало 36 знаков, три из которых обозначали только гласные, а остальные передавали либо согласные звуки, либо слоги. Знаки носили полифонный характер, т.е. одна графема имела несколько значений: – а, ā; – sа, s. Это письмо, по-видимому, отражало и сингармонизм гласных (единообразное вокалическое оформление слова) древнеперсидского языка: - t, но перед u – tu.

Примеры записи слов древнеперсидской клинописью:

– dа-а-tа=dātа – «закон»  — da-ra-ga-ma > dargam.

Каждая графема пердавала звук Ca/C (открытый слог с -а, либо согласный). Носовой звук перед согласными не обозначался.

Слова отделялись друг от друга специальным знаком (косым клином). Наиболее употребляемые слова обозначались идеограммами.

В древнеперсидском языке было 13 согласных и 3 гласных (a, i, o).

Царь Дарий (Dārayavahuš). Фрагмент рельефа в Персеполе. Конец 6 – начало 5 в. до н.э.

 

И. Фридрих высказывал идею, что в древнеперсидской слоговой клинописи следует видеть прообраз индийского письма, где также не обозначается гласный 'а' и (что еще примитивнее, чем индийское письмо) в древнеперсидской клинописи не существует различия между, например, 'p' и 'pa'. Когда область Инда входила в состав Персидского царства, писцы там знали и древнеперсидское письмо.

«Индийское письмо можно понять, если рассматривать его как применение древнеперсидского принципа письма к семитским консонантным знакам для согласного, – писал Фридрих. – Но в таком случае древнеперсидское письмо должно было быть не только письмом памятников, но и повседневно употребляемым письмом».

Арабы Месопотамии назвали клинопись مسمارية (гвоздевидное), в то же время (6 в.) в Индии возникло письмо сиддхаматрика, которое получило название «гвоздеглавого». Возможно, специфический вид индийского письма (наличие верхней черты – матры) – влияние клинописи.

Следует напомнить, что индийское письмо оказало обратное влияние на семитское в том смысле, что эфиопское письмо, имея внешнюю семитскую форму, в обозначении гласных полностью следует индийскому принципу».

Имя царя Камбиза I (Камбуджия, др.-перс. Kambūjiya) (580-559 до н.э.) вероятно легло в основу древнего государства Камбоджа (Кампучия). Носители древнебактрийского языка, по мнению некоторых исследователей, могут быть определены как камбоджи 5 и 13 эдиктов кушанского императора Ашоки.

Ядро державы Ахеменидов располагалось на территории Древнего Элама. При Ахеменидах эламский язык (протодравидийский) на территории Персии в 6-4 вв. до н.э. был официальным.

При Ахеменидах (персидские цари возводили свою родословную к Ахемену, жившему в 8-7 в. до н.э.) официальным языком был арамейский (см. Арамейское письмо). Особо следует отметить дравидоязычный эламитский субстрат первых государств персов. Писцы именовались дипивара (от эламского дипи – письмо), а позже дибир. Специальные писцовые школы назывались дибиристанами. Завоевание в 4 в. до н.э. Александром Македонским персов положило начало эпохи эллинизма на Востоке, а следовательно и широкому распространению греческого алфавита. Однако Александр сжег зороастрийские книги, написанные золотом на воловьих шкурах, которые хранились в Стахре, в «Замке письмен». За это он был проклят иранскими жрецами-магами.

В решающей битве при Гавгамелах в 331 Александр македонский нанес сокрушительное поражение персам. Бежавший в Бактрию Дарий III был там убит местным сатрапам Бессом, а империя Ахеменидов перестала существовать.

После того, как эллинистическая империя Селевкидов распалась, возникло древнеиранское государство Аршакидов (248-220 до н.э.). Самоназванием обитавших здесь племен было parthava, язык очевидно родственен согдийскому. Основателем Парфянского царства был Митридат I (170-138 до н.э.)

(а) Надписи на древнеперсидском языке Дария I и Ксеркса, как их читают и переводят в настоящее время:

Dārayavauš χšāyaθiya vazrka xχšāyaθiya χšāyaθiyānām χšāyaθiya dahyunām Vištāspahya рuçа Haχāmanišiya hya imam tačaram akunauš.«Дарий, царь великий, царь царей, царь стран, Гистаспа сын, Ахеменид [тот], который построил этот дворец».

χ = русская x; š – русская ш; у = русская й; θ = английская th; А; č = русская ч; ç = французская ç.

(b) χšāyārša χšāyaθiya vazrka χšāyaθiyānām  Dārayavahauš χšāyaθiyahya рuçа Haχāmanišiya. «Ксеркс, царь великий, царь царей, Дария, царя, сын, Ахеменид».  

Клинопись была предана забвению еще основательнее, чем египетские иероглифы. Античные авторы еще знали о существовании этой письменности. Так, об «ассирийских буквах» писали Геродот и Страбон, о «сирийских буквах» - Диодор, «халдейских» - Афиней и Евсевий. Древнееврейский Талмуд также упоминает «ассирийскую» письменность. Между тем жители Месопотамии назвали клинопись مسمارية (гвоздевидное). Слово клинопись (literare cuneatae) была придумана немцем Э. Кемпфером в 1712. Хотя есть свидетельства, что еще в 1700 английский ориенталист Т. Хайд говорил о древнеперсидской клинописи, как dactuli pyramidales seu cuneiformes (пирамидальные или клинописные знаки).

В 1547 были изданы путевые заметки венецианца Иосафата Барбаро, из которых европейцы впервые узнали о наскальных рельефах державы Ахеменидов. В 1611 в Лиссабоне выпущены заметки португальского посла Антонио де Гувеа, в которые содержались первые серьезные упоминания о клинописи. Позже посетивший Иран дон Гарсиа де Фигероа сообщает о древнеперсидской клинописи: «Все письменные значки треугольные, но удлиненные, напоминают по форме пирамиду или маленький обелиск, который я нарисовал с краю, так что их можно отличить друг от друга только по их расположению». Однако скопированные Фигероа образцы не сохранились.

Впервые опубликовать образчик клинописи (пять знаков) удалось венецианцу Пьетро делла Валле в 1614. В 1634 сэр Томас Герберт публикует уже три строки клинописи.

Лишь французский путешественник Ж. Шарден внес настоящий вклад в изучение клинописи. В изданных в 1711 «Путешествиях» он дает достоверное описание надписей из Накш-и Рустема, замечая, что клинопись представляет собой не орнамент, а письменные знаки.

Первым, кто догадался считать, что древнеперсидкая клинопись является звуковой был сын гольштенского пастора Карстен Нибур. Он выделил инвентарь знаков и верно определил правостороннее направление письма. Большим подспорьем стал в 18 в. перевод «Авесты» А.Г. Анкетиль-Дюпероном: из этой работы стали известны староперсидские формы исторических собственных имен, ранее доступных лишь в греческом произношении. О.Г. Тихсен и Ф.Х.К.Г. Мюнтер установили, что косой клин - словоделитель.

Начало дешифровке древнеперсидского письма положил немецкий исследователь Г. Гротефенд в 1802. Одно из первых полных изданий древнеперсидских надписей (с латинским переводом и словарем) осуществлено в Петербурге в 1872 К. Коссовичем.

Э. Бюрнуф разгадал буквенно-силлабическую (подобно индийским) структуру древнеперсидского письма. Э.Э.Ф. Бер и Э.В. Сен-Жаке, определив недостающие знаки, довершили процесс дешифровки.

Древнеперсидская клинопись стала тем необходимым ключом, благодаря которому были дешифрованы более сложные клинописные системы.

 

 

 

●Лит.:Соколов С.Н., Древнеперсидский язык // Основы иранского языкознания. Древнеиранские языки, М., 1979; Дирингер, История письма; Древнеперсидский язык // Лингвистический энциклопедический словарь; Оранский И.М., Введение в иранскую филологию, М., 1960; его же, Иранские языки, М., 1963; Иранские языки // Языки Азии и Африки, т. 2, М., 1978; Дьяконов И. М. .Языки древней Передней Азии, М., 1967.

Ссылки:  

 

 

 

 

 

 

Любое использование материалов допускается только с разрешения автора сайта. Все права защищены © И. Карасев, 2007-2018

rbardalzo.narod.ru

Древнеперсидская клинопись — WiKi

Древнеперси́дская кли́нопись — наиболее молодая из клинописных форм письма. Хотя знаки внешне напоминают аккадскую или шумерскую клинопись, сходство лишь внешнее — по происхождению это совершенно оригинальная письменность. Дешифрована в XIX в. немецким учителем Г. Ф. Гротефендом и английским дипломатом Г. К. Роулинсоном. Все надписи относятся к эпохе Ахеменидов. Наиболее известной является трёхъязычная монументальная надпись на Бехистунской скале — на древнеперсидском, аккадском и эламском языках.

Письменность состоит из 41 знака — 36 фонограмм и 5 логограмм, а также включает 1 словоразделительный знак.

Дешифровка

  Копия Бехистунской надписи

Роулинсон рисковал своей жизнью, чтобы скопировать и прочесть труднодоступную Бехистунскую надпись, высеченную на скале, тогда как Гротефенд решил (хотя и не до конца) загадку клинописи за письменным столом. Ключом к дешифровке Гротефенду послужила однообразная структура ряда надписей, в которых, по его мнению, должны были упоминаться имя царя, имя его отца, титул и принадлежность к Ахеменидам.

Роулинсон в 1835 г. впервые посетил Бехистунскую скалу. Он несколько раз забирался на скалу, чтобы скопировать тройную надпись (на древнеперсидском, эламском и аккадском языках). В 1846 г. он опубликовал перевод всей надписи. Вопрос о том, был ли знаком Роулинсон с работой Гротефенда, до сих пор остаётся открытым.

Происхождение

Согласно наиболее распространённой среди учёных версии, древнеперсидская клинопись была создана искусственно около 520 года до н. э. с целью фиксации монументальных надписей ахеменидских царей, в первую очередь — грандиозной Бехистунской надписи Дария I. Известные науке пять надписей, составленные якобы от лица предшественников Дария (его деда Аршамы и прадеда Ариарамны, а также Кира II Великого, основателя Ахеменидской державы), по мнению большинства исследователей относятся к гораздо более позднему времени.

На искусственный характер письменности указывает тот факт, что практически ни один знак древнеперсидской клинописи не имеет надёжных прототипов среди других клинописных систем того времени: ассиро-вавилонской и эламской. Лишь один символ (для обозначения согласного l и слога la), по-видимому, происходит от аккадского знака со значением la, однако звук l отсутствует в исконно древнеперсидских словах и встречается только в аккадских заимствованиях. Помимо этого, клинообразная форма знаков шумеро-аккадской письменности была обусловлена наиболее распространённым материалом для письма — глиной, в то время как древнеперсидские надписи делались только на камне и металле, что также говорит в пользу искусственного происхождения древнеперсидской клинописи.

Вместе с тем несомненно, что при создании новой письменности за основу была взята шумеро-аккадская система — именно её влиянием (помимо формы знаков) объясняется тот факт, что древнеперсидская клинопись так и не стала чисто алфавитной, сохранив символы, которые могли одновременно выражать и отдельный согласный, и открытый слог с тем же согласным. Кроме того, прямым свидетельством воздействия клинописи Месопотамии на древнеперсидскую является наличие в последней идеограмм.

Знаки

В состав письменности входят знаки для 3 гласных: a, i, u, и двадцати двух согласных: k, x, g, c, ç, j, t, θ, d, p, f, b, n, m, y, v, r, l, s, z, š, и h. По сравнению с авестийской письменностью в персидской клинописи не было знаков для передачи фрикативных. Знаки для согласных могли читаться либо как согласные, либо как слоги с гласной «а» (например, k или ka), что говорит о смешанном алфавитно-слоговом типе письма, отличном как от чисто слогового письма, так и от письма типа абугида .

 — — — —
k- x- g- c- ç- j- t- θ- d- p- f- b- n- m- y- v- r- l- s- z- š- h-
-(a) 𐎠 𐎣 𐎧 𐎥 𐎨 𐏂 𐎩 𐎫 𐎰 𐎭 𐎱 𐎳 𐎲 𐎴 𐎶 𐎹 𐎺 𐎼 𐎾 𐎿 𐏀 𐏁 𐏃
-i 𐎡 𐎪 𐎮 𐎷 𐎻
-u 𐎢 𐎤 𐎦 𐎬 𐎯 𐎵 𐎸 𐎽
  • Логограммы:
    • Ахура Мазда: 𐏈, 𐏉, 𐏊 (род. падеж)
    • xšāyaθiya- «царь»: 𐏋
    • dahyāu- «страна»: 𐏌, 𐏍
    • baga- «бог»: 𐏎
    • būmi- «земля»: 𐏏
  • словоразделитель: 𐏐
  • Цифры:
    • 1 𐏑, 2 𐏒, 5 𐏒𐏒𐏑, 7 𐏒𐏒𐏒𐏑, 8 𐏒𐏒𐏒𐏒, 9 𐏒𐏒𐏒𐏒𐏑
    • 10 𐏓, 12 𐏓𐏒, 13 𐏓𐏒𐏑, 14 𐏓𐏒𐏒, 15 𐏓𐏒𐏒𐏑, 18 𐏓𐏒𐏒𐏒𐏒, 19 𐏓𐏒𐏒𐏒𐏒𐏑, 20 𐏔, 22 𐏔𐏒, 23 𐏔𐏒𐏑, 25 𐏔𐏒𐏒𐏑, 26 𐏔𐏒𐏒𐏒, 27 𐏔𐏒𐏒𐏒𐏑, 40 𐏔𐏔, 60 𐏔𐏔𐏔,
    • 120 𐏕𐏔

Юникод

В Юникоде, начиная с версии 4.1, под древнеперсидскую клинопись отведён диапазон U+103A0—U+103DF:

    0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 A B C D E F
103A0   𐎠 𐎡 𐎢 𐎣 𐎤 𐎥 𐎦 𐎧 𐎨 𐎩 𐎪 𐎫 𐎬 𐎭 𐎮 𐎯
103B0   𐎰 𐎱 𐎲 𐎳 𐎴 𐎵 𐎶 𐎷 𐎸 𐎹 𐎺 𐎻 𐎼 𐎽 𐎾 𐎿
103C0   𐏀 𐏁 𐏂 𐏃 𐏈 𐏉 𐏊 𐏋 𐏌 𐏍 𐏎 𐏏
103D0   𐏐 𐏑 𐏒 𐏓 𐏔 𐏕

Примечания

Ссылки

Replacement character.svg  Эта страница содержит специальные символы UTF-8. Если у вас отсутствуют необходимые шрифты, некоторые символы могут отображаться неправильно.

ru-wiki.org


Смотрите также